golly&bossy

Dragi Naši,
Nakon tradicionalnog božićnog posta koji je uključiva hubotnicu na bilo, grudu, pršurate, orahnjaču, kapare iz Palagruže, skalonje, juhu od janjetine, pečenu janjetinu, pečenu tuketinu, mrkvu, gnjive, mlade kompire, zahericu, vanilin-kifliće, ružice, abesince i domaći kruh, dan iza Božića smo se uputili na Kom. Planinarit odnosno brdarit jer je Kom visok 508 m/nv govori blog Putopis planinara, na kojega smo slučajno naletili. A upravo smo doživili otkrivenje i skužili da je to blog od momka našega dragega druga Sene. Pogledajte malo bolje, vidite da je to ona na slici na kraju njegovega posta : ) Samo što je on zove Zizi, a ne Sena. Kako volimo kad je svit mali!
Dunkve, uputili smo se od Male Kapje prima gore. Hodili smo kroz kupine i smršku dok nismo došli u šumu češvina u kojon caruju divje gude. Nismo vidili ni jednu, ali sve su izrovali i prikopali po zemji. Ovo što je na slici manje zeleno, to je sve izgorilo devedesetosme. Ovo više zeleno, di prohodi naša ruta, to su češvine


Na pola puta je ovo odmorište. Svi znaju da je najboji dil planinarenja kad se sede i štogo izi a ovde su vridni blatski planinari iz Planinarskog društva Spivnik učinili i za sest i za ispeć.


Usput se prođe i uz jamu Komoračišće. Tun je aktivno Speleološko društvo i oni su se skalavali unutra i istraživali je.




A dan je bi izmišljen za popet se na Kom. Malo burno tako da se vidilo od Palagruže do bosanskih planina. Livo Lastovski kanal i Lastovo, isprid zapadni dil Korčule, Vela Luka i Vis, desno Korčulanski kanal i Hvar.


Ovo je vrh


Malo nan je črbava kamera na mobitelu zato je malo mutnjikava slika. Ali ode su Korčula, Pelisac, Hvar i Biokovo.


Lastovo isprid nas. A ovo što izgleda kako jezero, to je Brna.


Mljet u daljini.


Ispod nas je poje Dubravica, to je sad sve zapušteno, a ovo kafeno, to su divlje slive.


Poja Hotina, Donji Lov i Gornji Lov. Tun se redu i masline i lozje.


Po Komu je krcato kaduje. Ni baš pri ruci za poć ubrat, ali bar ste sigurni da ni zagađeno ispušnim plinovima.


Normalno, nakon laganog uspona od uru vrimena morali smo se pokripit. Za početak ćikolata, a onda kolači i kafa.




A u povratku smo naletili na kobilu i mlado. Izgleda da nan je ovo godina konja. Kobila ji mandarinke, mali ne. Ali zato i jedan i drugi uživaju u keksima i kolačima.




Rekli su nan da svaki dan treba učinit ništo prvi put u životu. Nikidan smo bili prvi put u životu na koncertu Pipsa, sad smo se uspeli na Kom prvi put u životu. Zaključak: uspon na Kom je super izlet, i premda su nas ovo lito odvraćali da ne možemo poć gore liti jerbo da ima guja i svašta, računamo da ako su se uspeli Sena i dragi da možemo i min. Tako da ćemo opet poć sljedeće lito.

I na kraju Vama i našiman čitateljiman želimo sretnu novu godinu.

Vaši

Dragi Klingoncy,

Sjetili smo se kako Vam radi pustih događanja nismo dospili ispričat kako Nam je bilo na Mallorci. Nakon Londona, Southamptona, Biskajskog zaljeva i Valencije, jedno jutro smo osvanuli na Mallorci, točnije u Palmi. Palma de Mallorca je grad i luka smješten na otoku Mallorca i glavni je grad španjolske autonomne zajednice Baleari. Poznato je španjolsko, ali i europsko turističko odredište. Smještena je na južnoj obali otoka, u zaljevu Palma. Ima oko 400 000 stanovnika. Prvo što smo učinili nakon što smo razgledali ogromnu katedralu, išli smo popit kafu.
Oni Vam uz kafu obavezno još dobiju štogod za izist i to obično bude pikantno i slano i s raznim dodacima. Ti se prilozi zovu tapas. To je kako da Vam u Nas u kafiću donesu uz kafu bokun pizze ili sendvič ili bokun pršuta i sira s malo maslina, samo što to u Nas ni običaj. I tako smo naručili duplu kafu i dobili ovo tisto s malo maslina. Svidilo Nam se.




Kad smo se namirili, išli smo razgledavat grad. Naletili smo na ovu ogromnu maslinu koja je turistička atrakcija.



Lipa je i interesantna, ali imamo Mi puno veću maslinu na otoku i to na putu iz Luke prima Blatu. Zove se Stara maslina. Ali isto Nam je drago što smo vidli ovu maslinu jer di je Maslina tu je Mediteran, a Mediteran je uvik doma. Odma smo se sjetili kako se jedan naš pjesnik oženi ispod masline i kako je ispod masline jubav najveća. Tako Nam je uvik govorila Baba.
Palma je, kao i svaki drugi turistički grad, prepuna živih nepomičnih figura i svakojakih cirkusanata i to je uvik interesantno gledat.
Evo ovi lebdeći Zlatni čovik:



Pa ovi crni Čovik-skulptura:



I ovi Čovik-Malo dite što šuška kad prođete da mu date solad:



Nastavili smo šetat po gradu i fascinirali se koliko je predivnih unutrašnjih dvorišta i kako su lipo uređena.
Pogledajte ovo dvorište sa skulpturom Žene koja plače. U vodi su, naravno, zlatne ribice.



Evo još jedno:



I još jedno:



Onda smo vidili znak za Arapske terme i odma se zaputili.



Fascinirali smo se zelenilom i egzotičnim biljkama. Ovo je čista erotika:



Ovo su tipična maurska vrata na ključanicu:



A ovo je unutrašnjost termi:



Kad Mi budemo redili konobu, uredit ćemo je ovako:



Ovo su detalji mini-kuhinje:



A ovo je još jedan pogled na dvorište:



Onda smo ogladnili. Restorana ima koliko hoćete, toliko puno da se teško odlučit di ćete. Na sve strane visu pršuti:



Ili Vas bombardiraju meniji:



Visu šarene paprike s natpisima da ne tičete. Ali Mi ne bi bili Mi da nismo taknuli:



I reklamira se svinjetina sa slikama na gudeta:



"Di je više ti restoran?" "Gladni smo! "
A Mi kad smo gladni smo užasno nervozni i dok se ne namirimo ne možemo razmišljat ni o kulturi ni o umjetnosti. Food. Hrana. Hangri. Fame. Mangiare. I onda smo konačno došli na svoje.

Prvo brusketi:



Onda plodovi mora s povrćem i jakim začinima:



I onda lignje:



Bilo je lipo. Malo prezačinjeno za Naš ukus, ali zanimljivo. Lignje su bile ok, ali ne mogu se mirit s lignjama koje se parićaju u Nas doma. Ali su zato brusketi bili genijalni.
I kad smo tako lipo izili, nastavili smo se kulturno uzdizat. Išli smo opet u katedralu. Baldahin katedrale je radi Gaudi, a katedrala se gradila par stotina godina i jedna je od najvećih koje smo u životu vidili. A vidili smo ih puno.
Evo je:



Pogledajte kako je veličanstvena rozeta:



A ovo je baldahin:



Onda smo išli popit još jednu kafu.



Ulični prodavači nastojali su nam uvalit false dolčebagana burse i kojekave čudnovate gumene igračke, a Mi smo to sve ignorirali i guštali u kafi i cilo vrime smo imali osjećaj kako da smo doma. A je li znate zašto? U jednemu momentu smo pogledali u jariju i shvatili da sedimo ispod lipa!!!! Svako objašnjenje je suvišno :).



I tako smo proveli predivan dan na Mallorci. Digod smo se okrenuli, pratili su Nas dobri znakovi: masline, pršuti, lignje i lipi dvori. Uputili smo se prima Enterpriseu. Znakovi su se nastavili. Na keramičkim pločicama ugrađenim duž rive pozdravljale su Nas Morske životinje. Zašto ovako štogod ne učinu u Nas???

Lignja:



Prstac:



Morski jež:




Hobotnica:



Opet ćemo poć na Mallorcu. Volu Vas Washy.

Dragi Naši,
Lani u ovo vrime pisali smo o Apoksiomenu (klik), a sad smo mu opet u pohodima. Ovi put Apoksiomen ima 9 metri, izrađen je od stiropora, u njega su zabodena okrugla zrcala i zove se Historicistički kabinet čuda. Aha, bili smo na izložbi Umjetnost je lijepa Ante Rašića u Umjetničkom paviljonu.


Čuvena Apoksiomenova pozadina.


Iz kataloga izdvajamo kako je Apoksiomen optočen “s 300 mobilnih zrcala, što s refleksijama svjetla i arhitektonsko-grafičkim akcentima stvara labirintičnu sliku blještavila historicističkog ambijenta te naglašava sjaj „estetike reprezentativnog“ kao tematske okosnice cijeloga projekt.“ Reprezentativnost na najjače!

Iza Apoksiomena je prostorno specifična instalacija Ja-ja ili Eggo na engleski. “Instalacija sastavljena od 37.000 plastičnih jaja koja na podnoj površini stvaraju fascinantnu bijelu krhku strukturu sugestivnog karaktera s povremenim bljeskom i žarećim svjetlosnim efektom.“ Ideja je da doslovnim hodanjem po jajima hodaš po vlastitom krhkom egu.

Po krhkom egu se ne smi rolat, jist, hodit u štiklama ni igrat nogomet. Nismo ni mislili to učinit. Samo smo hodili. Doduše nismo osjetili povezanost s pobratimstvom lica u svemiru bola, ali smo se super osjećali


Ovdje se vidi i povremeni bljesak među jajima.

Slijedi Umjetnost je lijepa. “Slikarska ambijentalna intervencija kao oprostorena slika s performativnim obilježjima, nastala razlijevanjem boja iz bačvi koje stvaraju čudesne kromatske kompozicije na podnoj površini pod geslom: nemogućnost slike mogućnost je ambijenta.”



Šteta što se po bojama nisu dali hodat kako po jajima : (

I na kraju Ovalna skulptura: “Kiparska instalacija sastavljena od 50 metalnih cijevi dužine 750 cm, montiranih na metalnu zidnu konstrukciju, s povremenim mobilno-akustičnim efektom kao faktorom iznenađenja, stresa i neizvjesnosti.“

Koji je to mobilno-akustični efekt, dragi čitatelji, morate doznat sami. Srića, izložba je produžena do kraja godine.

Ima i nagradna igra, izložbu možete pratit i na Fejsu i Twitteru. Na Fejsu su i slike kako se prolivalo 1000 litara boje i kako se slaga Apoksiomen i još svašta.


A u predvorju paviljona možete vidit film o tome kako je nastajala izložba, kako se Apoksiomen radi motornom pilom, kako su se montirala jaja, kako su izgledale makete Ovalne skulpure i još svašta.

Zaključak, suvremena umjetnost tako je zabavna.

Vaši

Dragi čitatelji,

Evo su četiri godine da pišemo blog. Prvo smo bili mali blogić, onda smo postali Almost cool, a onda i Cool na Blog.hr-u. Onda smo imali i dezgraciju s imenom koja je srića prošla (druga strana u priči prominila je ime, juhu!). Imamo i Facebooka s više od 500 obožavatelja (aha!), ima i followera na Twitteru.

I tako nas je jedan dan na Facu dočekala poruka:


Momentalno smo procvali, montirali lovorike oko glave i lansirali se u orbitu. Ije da ovi blog pišemo radi sebe, ali opet je lipo kad to ljudi koje ne znaš ovako ništo napišu. Isto tako smo skužili da je Slavko jedan cool lik, a coola nikad dovoljno u životu i sprijatelji smo se s njim i privatno na Facebooku.

Onda nam se prin ništo vrimena opet javi Slavko


Da hoćemo li? Normalno da hoćemo. golly&bossy postaju PiaRuše samo takve!

Jučer smo dobili svoje prvo priopćenje za medije. Koje kaže:

Dragi Naši,
Dok očekujemo nove izvještaje s vaših putovanja (klik) trudimo se bit čuđenje u svijetu i naše oči restu pored stvari. Jedino što uho ne naslanjamo na ćutanje nego na Radio 808, MTV i YouTube.

Ovu stvar kad smo prvi put čuli bila nan je bezveze. Ali Jay-Z i Kanye imaju malko neobičan um i ne mogu falit ni slučajno. Tako nan je od drugog slušanja Otis nan je sve bolji i bolji. Budnica za na repeat. “Sounds so soulfull, don't you agree?”


Drugo otkriće – Lana del Rey. Lana del fu**ing Rey, to je sve što ćemo reć.


A kad se zaželimo blage ironije i arty-fartyja gledamo Tales of Mere Existence. Lev je Woody Allen crtića, samo malo manje nervozan. Min obično pogledamo 2-3 zaredom, to nam je mira. Aman-taman.


Još moramo preporučit i Vama i našiman čitateljima da pogledaju mini-seriju Mildred Pierce. Glumi najsavršenija Kate Winslet na svijetu, a priča prati njen uspon preko trnja do zvijezda od trnja. A i roba i postoli su prekrasni.
Ima 5 epizoda, min smo ih gledali malo po malo, pažljivo ih dozirali, a jedan nan ih je prijatej pogleda svih odjedanput, od ponoći do pet ujutro.


Druga serija na koju smo se navukli je Loza. Ne propuštamo ni jednu epizodu nedijom oko 9 na HTV1. Malo misto na otoku, vinarija, prenamjene zemljišta, građevinska mafija, posvađane neviste, razmaženi sinovi, dida u sklerozi, životni dijalozi, glumci koji stvarno govoru ikavskom čakavštinom (za razliku od ostalih aktualnih serija koje se vrtu po televizijama)...
Scenarist je Vlado Bulić, a njegov roman Putovanje u srce hrvatskog sna nan je jedna od najboljih domaćih knjiga svih vremena. A obožavali smo i njegove kolumne u Cosmu. Cosmo više ne kupujemo, ne znamo je li Bulić još uvik piše za njih, zato sad imamo Lozu.
Inače, Vladi Buliću je rođak Karlo Bulić odnosno doktro Luiđi iz Malega mista. Ništa ni slučajno!


Idemo dalje. Kako što smo i najavili u postu o konjima i Ratu i miru (klik) počeli smo čitat Rat i mir. Projekt je zahtjevan jer ipak je to 17. najduži roman napisan na latinici ili ćirilici, tako da teglimo knjižurinu za sobom i čitamo di stignemo. Evo nas s njom u tramvaju, na 129. stranici:


Ovo smo se uslikali kad smo se vraćali sa svoje plesne tjelovježbe. Naša učiteljica Susan ne samo da dobro pleše nego je i odlična, odlična predavačica. Uz meštra Alena iz fizike i profesora Markovića iz baroka ona je naš najbolji učitelj svih vremena. A bogu hvala, bili smo po skulah puno i znamo o čemu govorimo.
Ženemajkekraljice iz Zagreba ne propustite učit uz Susan. Isplati se svaka minuta.


I za kraj još jedno otkriće: slikovnica Kako živi Antuntun s ilustracijama Tomislava Torjanca. Svima preporučamo da je kupu, i za dicu i za sebe, te redovito prelistavaju.
Svaka ilustracija je genijalna, potez kista je snažan, kompozicija je izražajna i na svakoj stranici je toliko detalja da se nikako ne možemo umorit od nje. Npr. ima putokaz za Deveto selo i Deseto selo, onda kaić s kojim Antuntun vesla kroz žito zove se Tun-Tiki, a kvočke koje nasadi da mu ležu novce zovu se Dolares i Franka. A u novoj slikovnici Tomislava Torjanca o Grgi Čvarku kad Grga bolesnoj materi donosi limunadu ona leži u posteji i čita Gordanu od Zagorke. Švik!
Ilustrator je još i cili tekst vlastoručno upisa – a mi skroz otkidamo na pedantni ručni rad bilo da teta Mila veze lancune ili Ivana Franke razvuca krenu (klik).





(ilustracije sa stranica Antunatuna na Facebooku)


Vaši

Dragi Klingoncy,

Nakon što smo izrazbivali pijate u grčkom restoranu i s The Mirnom Caricom odradili pidžama party na vrhu nebodera, obukli smo nove ultramegakul čizme i odletili u London. Kad smo došli, odma smo ostili bagaje u kući i išlića s Editom po gradu. Mi s Editom uvik gremo na kul mista jer su Naši prijatelji kul i znaju di treba poć i di će Nam svidit. I tako smo u crvenemu autobusu na kat dojezdili do Kensingtona, šetali po Hyde Parku i išli u Serpentine Gallery. Najzelenija trava na svitu je u Engleskoj, a londonski parkovi su božanstveni.



Šetat po zelenom travnatom tapetu, gledat ljude kako prolaze i labudove kako klize po jezeru Serpentine (po jezeru je galerija dobila ime) pravo je smirenje i raj za oči, pogotovo kad dan prin razbijate pijate, a prin tega se selite, čistite apartmane, inkartavate, orete kulturne njive i pokušavate ne virovat u neke događaje i ne mislit na zamršene međuljudske odnose.



Koncept Serpentine Gallery je da se svake godine napravi novi privremeni paviljon prema konceptu nekog kul autora. Ove godine autor je arhitekt Peter Zumthor, a paviljon tj. koncept nosi naziv Hortus Conclusus odnosno ograđeni ili zatvoreni vrt. Čim smo vidili da je naziv latinski odma Nam se svidilo i ulizli smo u paviljon-Crnu škatulu.



Odma smo ustanovili da paviljon ima oblik škatule od postoli i da je cila konstrukcija od drva i opiturana u crno.



Prvo ulizete u uski tamni hodnik, a onda dođete u zatvoreni vrt tj. Hortus Conclusus i kontemplirate.



Okolo vrtla su crne drvene klupe koje su Nas odma podsjetile na Naš drveni banak iz dvora u Staroj kući, a isprid drvenih klupa su metalni jednostavni stolovi na kojima možete čitat, pit kafu ili se malo naslonit. Tu smo slikali ovu sliku kojoj smo dali naslov "Stolić sa zelenom maramicom".



Vrtal je pun biljaka, ali ne izgleda kultivirano, nego sve ima natural look i izgleda kako da je samoniklo.



A ni, nego je sve dobro promišljeno i ništa ni bezveze i tek tako. Konstrukcija paviljona ni natkrita nego je otvorena, pa se iz vrtla pruža otvoren pogled na nebo i krošnje okolnih stabala.



Nama je to sve bilo totalno Zen i odma smo zaključili kako koncept prostora poziva na introspekciju, na pročišćavanje misli i nalaženja duševnog mira čije je simbol upravo vrtal u središtu pun zelenila i nježnih malih ljubičastih cvjetova. A da bi se došlo do svoga mira i pročistilo misli, čovik se mora digod zatvorit unutar svoga privatnoga vrtla, maknut od svega i malo počinut kako bi moga pametniji i trezveniji poć pomalo naprid. Kad smo izašli iz paviljona, isprid Nas se pružila ova mala staza.



Put se uvik otvori ako ga tražimo. I onda smo se pomalo zaputili.
Po Hyde parku ljudi ležu, guštaju na suncu, slušaju muziku, crtaju, šetaju, ćakulaju, igraju se s dicom, smiju se.
Sve je prepuno vjeverica, ali ih je teško slikat. Kad mislite da Vas ne vidi i da ćete je uspit privarit, ona uteče brzinom svjetlosti. Ne možete joj se približit. Samo ako Vam ona dopusti, a to je rijetko.
Tako smo trčali za jednom vjevericom, ali Nam je utekla.
A kad je vjeverica šmugla u smršku (ni to baš smrška, više onako jedan lipi sređeni grm, ali mi to tako rečemo), prid Nama se stvori genijalni zaljubljeni par.
Oduševili smo se! Jer je to Jubav. Možda Jubav od jednega popodneva, možda Jubav od misec dan, možda od pet šest godišć, možda za cili život... ali je Jubav. Zajedno, zagrljeni, izdvojeni od svih isijavali su Svitlost i Nama su došle suze. Bili su kako još jedno Sunce toga dana u Londonu. Rekli smo u sebi: "Mali, ćapa to i dobro stisni da ti ne uteče kako vjeverica. I budi dobar prima njoj. I neka vam je sritno."



Onda smo išlića, a prekrasni par uljepša Nam je popodne. Onda smo prošli kroz Oxford Street ali nismo kupovali ništa jer Nam u stvari ništa ni bilo potriba.



Bili smo sritni što smo opet u Londonu, što znamo da možemo preživit tsunami i što na Našim postajama imamo prijatelje. Na noge smo došli u Soho.Tamo su otkačeni izlozi, super pubovi, puno mladega svita.





Dok smo šetali, shvatili smo da se od zadnjega puta u Londonu Nama i ljudima koje volimo dogodilo toliko toga. Selidbe, gubitak dragih ljudi, rastave, prekidi, otkazi, velike riči. Sve u svemu, Vrtlog života. Ali Mi smo odlučili preživit i ostat vjerni svojoj viziji svijeta. A to je trebalo proslavit. Išli smo u China Town na kinesku hranu.



I bilo Nam je super. Jer bit s dragom prijatejicom u srcu Londona je neprocjenjivo. Nije mala stvar vratit osmijeh na lice. Jili smo pekinšku patku. Alge. Sedam blaga. I još svašta.





Ubili smo se od spize. Posli smo išli u pub na piće. I nazdravili smo svima koje volimo. A najviše onima s kojima Nas vežu najfinije niti. Ponekad se čini da su niti pukle i da ih je nemoguće više spojit, a onda...onda shvatite da to nisu niti nego konopi. I da ih ne moze raskidat ni vitar, ni valovi, ni teške riči, niti da će pomoć to što će neko lupit šakom o stol i uteć u Australiju. Gibonni je sve reka kad je napisa "moglo bi bit da je lakše umrit...". A iz Austalije se uvik svi vratu. Kad tad. Ostatak znate. Stojte dobro. Volu Vas Washy.

Dragi Naši,
Čudni putevi doveli su nas do daruvarskega kraja i plantaže od 22.000 lješnjaka. Cili dan smo dirinčili među lješnjacima i rad na zemlji nije nas ispuni. Kako ni inače. Ali ispuni nas je sir s Durmitora i domaći ajvar, pečeno meso i kompiri. Ali ovo ni bitno. Bitno je da smo na kraju išli u jednega susida koji ima ogromni bokun zemlje s livadama, šumarcima, potočićima koji izviru u šumarcima. A po toj Arkadiji šeću se konji, šetlandski poniji, tovari, srne i jeleni lopatari.



“Livade i konji nesedlani.” reka je Jure Kaštelan. A Vasa Ladački je želeo konje vrane, po livadi razigrane. Normalno, i mi bi nakon što smo ovo doživili.
Inače, srne i jelene nismo vidili, povukli su se u šumarke, ali zato su konji prijateljski i dođu se mazit.

Tovari su posebno ograđeni, imaju svoju štalicu i imaju izvor potoka.
- Zašto su vam tovari posebno ograđeni? – pitali smo gazdu
- Zato što bi inače tovar skoči na kobilu.
- Pa što, onda biste dobili mazgu.
- Ije, ali ona kobila je lipicanerica i ona je zaštićena i po zakonu se može parit jedino s lipicancom.





Ogota (magarica op.a) je siva, tovar je crni, a malo pule (magarčić op.a.) je preslatko. Već smo čuli da je pule najslađe mladunče od svih životinja, ali mi ga nismo nikad vidili. Dok smo odrastali još je puno čejadi u Staremu Kraju imalo tovara, imali su ga i nama baba i dida, ali puletih više ni bilo. I sad se moramo složit - pule je najslađe mladunče u cijelom životinjskom carstvu!







Što smo zaključili? Da su konji najplemenitija i najsavršenija bića od svih bića u svemiru. Iza njih su kentauri, a onda ljudi. Ali ne svi. Jer puno je ljudi, a malo je čovjeka reka je jedan birtijaški filozof i ima je pravo.
Zato se ne čudimo Jonathanu Swiftu koji je u Guliverovim putovanjima konje odnosno Houyhnhnme predstavi kao razumna bića, a ljudi tj. Yahooi su divjaci.



“Jebeš film bez helikoptera. A ako nema helikoptera mogu i konji“ reka je odavna naš prijatelj Mumi. S ovim dolazimo do druge teme posta: predstave Rat i mir. U predstavi nema baš konja konja, nego konja s hvataljkama. Ali i to prolazi gornje kriterije.
To smo bili gledat predstavu prošlu setemanu. Priznajemo bili smo malo u strahu, predstava ipak traje 4 ure, ali nismo požalili. Dapače, odlična je.
Prvi čin je kako jedan san, drugi je malo dosadnjikav (to je ona polovica knjige s bitkama) ali isto može proć, treći je totalno iznenađenje i duhovit je.
A najbolje od svega su kostimi. Savršeni su. Svi, i muški i ženski. I vidi se da je roba stvarno kvalitetna, dobro skrojena, da ne viru konci, da je dobar štof.

(izvor: Večernji list)
Ova bila haljina što je nosi Nataša Rostova kako da je rađena od svile iz ekološkog uzgoja koju su preli dudovi svilci dok su slušali Mozarta, a sve pod budnim okom plemenitih konja. Toliko se vidi da je kvalitetna.

Summa summarum, sve želimo: crni kapot grofice Rostove, nakićeni kapot cara Nikolaja, vojnički kapot kneza Bolkonskog, krznenu pelerinu Helene Kuragine. Natašinu vestu iz zadnjega čina (slika ispod). Čizme od cilega ansambla.
Da to imamo više nikad ne bi brinuli što ćemo obuć, bili bismo namireni do susvita.

(izvor: Slobodna Dalmacija)

Predstava nas je navela da se još jedanput prihvatimo čitanja Rata i mira. Pročitali smo ga na faksu, ali sad ćemo ponovo. Pa koliko bude trebalo.

Ima super film o Tolstoju zove se Tolstojeva posljednja stanica, Last station u originalu. I u njemu scena kad Tolstojeva žena Sofija Andrejevna govori da je Rat i mir prepisala šest puti jer je jedina razumila Tolstojev rukopis. Pogledajte, to je na 1:13.



E, ako ga je ona prepisala šest puti, i to na ćirilici, možemo ga i mi još jedanput pročitat.

Do svidanija,
Vaši

Dragi Klingoncy,

Nakon što smo inkartali kuću i učinili od gustrine još dva apartmana, došlo je vrime i za afitavanje. Lancuni, krpe, domestos, arf, metla i škovacera bili su naši najbolji prijatelji, a Mi smo u zamršenim lingvističkim kodovima dočekivali i ispraćali furešte, odčepljivali sifone od dugih anglosaksonskih vlasi, penjali se po krovu namištat antene i vrijedno peglali lancune.



Uz to, pasionirano smo nastavili orat na Njivama kulture, bavili se hibridima i endemičnim biljkama, pljevili, kosili i borili se protiv insekata.
I tako je, Bogu Hvala, doša i Deveti misec i vrime kad sve Elementarne nepogode koje Nas snađu priko lita pomalo greduća, a idilične plaže, prostrani i komforni apartmani i primamljive mrkinte ostanu samo Nama do slijedeće sezone.

Kutak za marketing i reklame:


Ovo je Jezero blizu Lumbarde:



Ovo je Pupnatska Luka:



A ovo je Proizd:



/Ako kogod hoće doć i u postsezoni ili dogodine, slobodno Nas kontaktirajte!/

Mi, inače, u Deveti misec slavimo rođendan i obično volimo Paf Dedi tulume koje organiziramo danima unaprid, ali ovi put smo odlučili sve prispat, pokrit se s dekom po glavi i čekat da rođendan prođe.
"Nećemo da Nas niko zove niti da Nam kogod čestita. Ne da Nam se činit sendviče, snimat muziku, prat kuću posli partija, činit pozivnice etc. A ionako nemamo što obuć i frizura Nam je totalna koma. Sve ćemo prispat i neka Nas Svi, ali baš Svi pustu na miru!".
Uglavnom, Klingoncy, bili smo zapali u depresiju goru nego kad smo crno-bili megakultni Audry Hepburn kapot iz Rima stavili prat u makinu i kad je izaša iz pranja veličine za dite od četiri godine.
Dijagnoza: Postsezonski blues i Ispražnjene baterije.
Dan prin rođendana odlučili smo se preselit na Grenland, vrć mobitel u more i isključit se s društvenih mreža. Uh! Bilo Nam je dosta svega. A od afitavanja i oranja po Kulturnim livadama totalno su Nam prigorili motori. Onda je doša Yo Babba i kad Nas je vidi pita Nas da koji Nam je Kua, a Mi smo rekli da nemamo snage učinit Party i da Nam je sve Bezveze.
Onda Nas je Yo Babba izvuka iz depresije.
Jer Babba je samo za Nas dizajnira i napravi fotelju od drva i pokloni Nam je za rođendan jer da smo mi Queen, a Queen mora imat svoju fotelju.
Odma smo došli Sebi tj. revenjali. Onda smo zvali Frizera i Kozmetičarku i odlučili rođendan provest po bjuti salonima i cilo popodne ne radit ništa nego se timarit.
Prvo što smo čuli u rano jutro na svoj rođendan bilo je "Hallo, Mamma, sretan ti rođendan! Baba je učinila tortu. Je li mogu načet tortu?"
Onda su Nas iz svita zvale Bile Muhe. Drago Naše Dite, Drage Naše Bile Muhe!!! Kako ste Nas usrićili!
Onda smo došli doma i dočekala Nas je Naša Teta Milla s poklonom. Tri kuhinjske krpe!



Jer da prava žena mora uvik imat kuhinjske krpe u rezervi, a ona ih uvik ima u rezervi i da ona ni mogla više dat jer da joj je mala pensija i da joj damo kartu od poklona jer da će služit za štogod drugo. Genijalno! Ko to može platit?!
Iako nikoga nismo zvali, na kafu za rođendan su Nam došli Prijatelji i dobili smo ljubičastu vješalicu za nakit u ljubičastemu saku. Oni koji Nas dugo i pažljivo gledaju znaju koliko volimo Ljubičasto.



Kad smo išli obidovat, na Naš pijat Mater je stavila jedan mali narančasti cvit.
Nismo puno govorili, ali bili smo sritni.
Onda smo išli na masažu i na frizuru i bilo Nam je fantastik.
Od kozmetičarke smo dobili poklon bon za pedikuru jer da smo im super mušterija i da obavezno i to u njih moramo probat. Naravno da hoćemo jer mi cjenimo profesionalce koji pamte kad im klijenti imaju rođendan.
Posli masaže i uru vrimena na frizerskoj stolici, ispalili smo od glada i kupili smo ogromni burek.
Zaputili smo se u sumrak i otvorili bocu vrhunskog bilog vina kojeg smo dobili za Posebne prigode, jili burek i nazdravili Ljubavi. Bili smo u glam rok Fornarina patikama.
Onda smo se zaputili priko Dubova na drugi kraj Otoka, raspalili rokenrol i mislili kako bi bilo genijalno poć na lignje.
S Havierom Bardemom. Bez Stavrosa.
Onda smo zaspali.
Onda je posli po noća zazvoni telefon.

Kling! Kling! Kling!

Mi: "Hallo? Je li Čovik?"
Čovik: "Sretan ti rođendan!!!"
Mi: "Kad ćeš poslat ono što si Mi kupi?"
Čovik: "Ništa te ne čujem!"
Mi: "Što si Mi kupi???"
Čovik: "Ništa ti nisam kupi."
Mi: "Potpuni muk i tišina."
Čovik: "A bi li volila poć...".
Mi: "YEEEEEEEE!!!! Eto Me!!!!"

Klop.

Onda smo opet zaspali i slijedeći dan išli s Tri Mega Frendice na večeru. Jili smo medaljone od grdobine s tartufima i šampanjcem i pili super peliško vino.
Evo jedna stara slika od ove zime da vidite kako je to kripno:



Dobili smo najerotičnije rećine na svitu. Rećine na ježine.



I dobili smo još genijalnu dizajnersku plavu torbu na plavu zatvorenu punistru.



A najlipše od svega, društvo onih s kojima uvik guštamo i s kojima je uvik ko na Paf Dedi partiju, bez obzira je li pijemo čaj pokriveni s dekom na kauču ili šetamo po parkovima i gledamo izložbe.
I tako smo proslavili svoj 37. rođendan kojega smo htili prespavat.
Nismo radili party, niti je DJ svira do zore niti su gorile baklje, ali svejedno Nam je bilo lipo jer...svi koje volimo su, na ovi ili oni način bili s Nama i pokazali da su uz Nas i kad nismo u glamuroznom izdanju.
I onda...dva dana posli...na vratima se stvorila Tijuana s Ogromnim Narančastim Poklonom.



A unutra...Ludilo lampa za Naš novi dom!



Prijatelji uvik donosu Svitlost, a Mi smo upalili novu lampu, zapalili šteriku i zatvorili škure od jedne životne faze i... od punistre.



Volu Vas Vaši.

Dragi Čitatelji,
u Starem Kraju su Javier Bardem i Penelope Cruz. Budući da smo na samom izvoru prenosimo vijesti s naših fan stranica na Facebooku

- Penelope Cruz viđena u Prigradici.
- Penelope Cruz snima film na Pločici.
- Penelope Cruz, Javier Bardem i dite (je li dite ili sin?) odsjeli u Korčuli u palači Dimitri-Lešić.
- Javier Bardem u Prigradici pije kafu u Piškulića
- Piškulići redu taracu, peru, fregaju - ko će im to doć na obid?

Prigradica? Pločica? Piškulić? Sigurno se pitate o čemu se radi.
Dakle, Prigradica je uvala na Korčuli, Pločica otočić između Korčule i Hvara, taman isprid Prigradice, a Piškulići drže najstariji restoran u Prigradici.

View Larger Map

Nećemo sad ode objavljivat amaterske snimke Penelope kako se iskrcava iz glisera ili Javiera kako žica upaljač. Ne. Sjetit ćemo se Šunke, šunke. Ono kad je Penelope dala lamberdu Javieru u ženskemu zahodu, odma je bilo očito da će ostat zajedno.


Ne znate što je lamberda? Objašnenje nađite na fan stranicama na Faceu.

“Déjame en paz“ rekla je ona njemu u Šunki, šunki. “Déjame en paz“ govori on njon u Vicky Cristina Barcelona. Veza je očito burna.


“Es un toro“ rekla je za Javiera učiteljica španjolskog od našeg druga Zrinke. Slažemo se. Savršen je. Najboji nam je u filmu Biutiful koji je stvarno prekrasan. Ali težak, težak. Nikad ga više nećemo pogledat, jedanput je bilo dovoljno. I sad nam se stisne srce kad ga se sjetimo.


A Penelope nam je najdraža u Sin noticias de Dio ili Don't tempt me na engleski. Ne znamo kako je u nas preveden ali radi se o temu da se dobro i zlo bore za prevlast na Zemlji, a sve ovisi o duši boksača Mannyja. Raj izgleda kako francuski noćni klub 30-tih, i tamo se govori francuski. Pakal izgleda kako velika korporacija i tamo se govori engleski. Raj u misiju šalje najboljeg anđela - Victoriu Abril. A Pakal šalje Penelope Cruz. Koja je u prijašnjem životu bila muški koji se grozno ponaša prema ženskama i zato je po kazni pretvoren u žensku koja radi u najodvratnijem kafiću i svi je maltretiraju. Genijalno.


Vaši
golly&bossy aka gloria&story.

P.S. (25.9.2011. 21:40) Najnovije vijesti: Penelope, Javier i sin danas su se kupali u Prigradici iza Jige (jiga je lukobran). More je toplije nego liti. A slobodnih apartmana koliko hoćete. Zato ne oklijevajte, trajekt iz Splita ide u 10 i u 5. A ima i katamaran ravno za Prigradicu iz Splita! Ako je dobro njima, bit će dobro svima :)

Dragi Naši,
Kad god s Dalmatincima razgovaramo o spizi prin ili kasnije uvik se dođe na menestru u suho ili pašta-šutu. I neizbježnu salsu od pamidori. I svi totalno švikavaju i odvaljuju i nikomu nema do domaće salse koja se polije po menestri.
Ali onda kad min pitamo da je li oni volu jaja na pamidore pogledaju nas s upitnicima u očima. Niko to nikad ni čuo niti jeo. A min onda gremo objašnjavat da je to omiljena litnja spiza u Staremu Kraju, da je to jednostavno za parićat i da se to samo umućena jaja poliju po salsi. “Jeli se to onda s žlicom jede?” pitala nas je jedna Splijka. “Ma ne, s perunon.“
Da razjasnimo nedoumice, evo recepta za jaja na pamidore.

Prvo se učini salsa od pamidori prema individualnem ukusu. Najbolje je ako salsu imate već gotovu, još boje ako je to materina salsa jer nema salse do materine salse pogotovo ako je ista od lastovskih pamidori. Kad je salsa gotova, po njoj izlijte jaja. Koliko jaja? A ono odokativno, otprilike koliko je salse neka toliko bude i razmućenih jaja.


Onda se miša na srednje laganoj vatri jednu 5 minuti, dok se jaja ne zgusnu.


Poslužite uz crnu bevandu.


U pozadini preporučamo spektakularni tajlandski pop, savršeni litnji zvuk uz savršenu litnju spizu. Tan-tan-tan-tan-tan-tan ta ta ta ta ta...



Vaši